Пловидба

„ДРИНСКА РЕГАТА 2017”, ОД ПЕРУЋЦА ДО РОГАЧИЦЕ
Дан кад је Србија плесала
На трагу давних дринских сплавара, који су дрвну грађу са обронака Таре и Звијезде реком спуштали за продају, свакога лета од бране у Перућцу отисне се велики број људи и пловила. Буде то прави карневал на води. Обред радости. Форсирање романа-реке. Све је бистро и елементарно као Дрина. Једноставно и моћно, магнетично. Много песме и игре, концерата и журки, котлића у којима се крчкају ђаконије, пива које се хлади у реци. И један џиновски осмех који прекрива све

Текст и фото: Петар Бранов

Наликовало је то на призоре које смо – захваљујући документарним снимцима и, још више, филмованим причама – (у)памтили из свакојаких историјских читанки. Оно кад су ратници форсирали којекакве реке не би ли се докопали непријатељске територије. Сви у чамце па у воду, сви с оружјем о рамену, сандуцима муниције у рукама... Попут оног Дана Д(е), искрцавања савезника у Нормандији, јуна 1944. године.
И овде је било слично, али – срећом – само на први поглед. Било је мноштво света, нешто мање пловила свих облика, свакојаких застава, ужурбаности напретек. Уместо оружја, на раменима су се клатили картони пива и сунцобрани, у рукама фрижидери и пластични бурићи (ту се пакује потребни стаклени провијант). Уместо чизама, овдашњи свет је према реци проклизавао у јапанкама. Уместо униформи, мајичице и купаћи. Уместо шлемова, шешири и капе свих облика. Над главама окаснелих, оних који нису стигли да у освит зоре чамац убаце у воду, на мноштву удружених руку поскакивала су гумена пловила у покушају да се примакну што ближе обали. Важно је било наћи одговарајуће место пред старт. Они искуснији су своја пловила постављали на камени руб реке, знајући да ће врло брзо река порасти и њихови чамци бити у њој. Наиме, по договору, запослени у Хидроелектрани „Бајина Башта” у Перућцу из језера пред брану пуштају већу количину воде да би пловидба била и безбеднија и удобнија.
Ужурбаност на све стране, налик на велики људски мравињак. И, за дивно чудо, и овде, попут мрављег света, као да је све било крајње организовано. Једни трчкарају на једну страну, други на другу, трећи већ славодобитно, уз већ распаљени роштиљ, седе у својим поринутим пловилима, четврти с околних падина све то посматрају с осмехом и неспутаном љубомором што и они, из разноразних разлога, нису активни део тог света.
Света који је приспео на свој Дан Д(е), Дрину, „Дринску регату”, 24. по реду.

СА ДРИНЕ ВЕДРИНЕ

Мада је званични програм „Дринске регате 2017.” почео 19. јула мноштвом занимљивих садржаја, врхунац ове туристичке свечаности био је несумњиво 22. јул, 11 сати, кад је Дрином кренуо прави карневал на води. По доступним подацима, било је око 20.000 учесника на приближно 1.500 пловила који су непуна четири сата „исправљали Дрину” 25 километара, од Перућца до Рогачице.
Манифестација је заснована на традицији давнашњих дринских сплавара који су, још од средине XIX века, дрвену грађу с обронака Таре и Звијезде спуштали реком за продају. Онда је Дрину 1966. године зајазила брана хидроелектране у Перућцу, претходно је укротивши и код Вишеграда, потом и много даље, низводно, код Зворника. Реку Дринос, некадашњу границу Западног и Источног римског царства, потом Аустроугарске и Србије, данас Србије и Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, наш народ је због несвакидашње боје звао и Зеленика или Зеленка. И увек јој некако тепао, попут „Дрино, водо, међо племенита...” или сањао: „Ето нама са Дрине ведрине...”
Укроћена зеленоока горопадница дуго је на својим плећима ишчекивала неке нове сплаваре. И кренули су, мало по мало. Прво појединци па све бројнија друштва заљубљеника у реку по којој је, како гласи једна урбана легенда, и славни глумац Роберт де Ниро својој (усвојеној) кћерки дао име, и то након читања горостасног дела Иве Андрића На Дрини ћуприја. Импровизовани дрвени сплавови, добро окрпљени (војни) десантни чамци, новији кајаци... Све као да је зазивало бројнији повратак реци, онакав какав она и заслужује.
И тако је пре безмало четврт века сазрела идеја да се сплаварење организује на прави начин, омасови и постане важан и користан део живота и града и околине. Њени иницијатори били су Спортско-туристички центар у Бајиној Башти и Општина. Колико је то био паметан потез и колико је енергије, знања али и љубави у то утрошено можда понајбоље сведочи податак да је прошле године „Дринска регата” и званично постала најбоља српска туристичка свечаност. Прво јој је Туристичка организација Србије, на Светски дан туризма, доделила „Туристички цвет 2016.” за најбољу туристичку манифестацију, а затим Привредна комора Србије и Министарство трговине, туризма и телекомуникација доделили су јој награду „Најбоље из Србије 2016” као најбољој туристичкој манифестацији у функцији промоције Србије.
То је, отварајући овогодишњу регату, потврдио и ресорни министар Расим Љајић који је, набројавши све већ помињане рекорде, додао и да је Регата „врло значајна и са економског становишта јер су угоститељи у Бајиној Башти за време трајања ове манифестације продали више производа и робе него за осталих 360 дана у години”.

СИТУАЦИЈА ТАКО ОБИЧНА И ВАНРЕДНА

Потписник ових редова први пут је као репортер на задатку приспео на Дрину, односно регату. И док покушава да своје утиске смири и смести у новински текст, још увек га запљускују таласи смеха и радовања учесника. Све време без мрког погледа, псовке, без обзира на несвакидашњи кркљанац и људи и пловила. Посебно кад их матица увеже у чвор, па свако тражи свој завеслај за слободнију пловидбу. А свуда около, где год око досеже, један готово општенародни плес. Играју и певају и они на води и мноштво, готово шпалир, на обали, и на десној и на левој. У већини пловила звучници налик на омање ормаре.
Владимир Јовановић, рођен у Кривом Виру, двадесетак километара од Перућца низ Дрину, већ десетак година полицајац у Новом Саду, командује окрпљеним изнајмљеним чамцем у коме је и овај новинар. Десеторо нас је у њему. Бора, Жељко, Биља, Милентије... Владимир већ петнаестак година сваки одмор планира управо у то време.
– Први звук који сам чуо у животу био је звук Дрине – каже. – Од тада га стално носим са собом и помаже ми, чини ми се, и кад сам на неком озбиљном задатку. Смирује ме и уверава да ће све бити добро. Регата је врхунац те љубави. Какво море, какви Сејшели, Грчке и тако то. Мени је Дрина граница са небом...
Док из воде извлачи врећу, везану за чамац, с хладним конзервама пива, извесни Живојин, са прамца чамца који се у општој веселој гужви наслања на наш, довикује да су данас најзадовољнији продавци ових провидних врећа за кромпир јер су све залихе продали. Уместо кромпира у њима су дугуљасте конзерве.
Готово по команди, учесници се окрећу према брзом црном чамцу са мотором који прати регаташе. На боку исписано МЧС, руско Министарство за ванредне ситуације. Овде је ванредно само то што његову посаду чине четири прелепе девојке, плавокосе (тешко је на даљину видети да ли су и плавооке), у наранџасто-белим прслуцима. Најрадоснији је времешни бркајлија који, с мајицом Путина у униформи, скаче и позива их на пиво. Једва га задржавају да не испадне из чамца.
Ми нашег Бору никако не успевамо да увучемо у наш чамац. Стално је у води, плива од пловила до пловила, с осмехом од увета до увета. И неуморно се удвара девојкама с ивице њиховог чамца, без обзира што су у очигледно озбиљном мушком друштву. А они, мушки, одговарају му такође осмехом.

ВРЕЋЕ СА БЛАГОМ

Уз нас, умало да нас нагура на стеновиту обалу, ношен матицом али и сопственим теретом, плови и дрвени сплав, специјално направљен за ову прилику. У њему махом такозване ВИП званице, са уредно поређаним столовима, са све тањирима и есцајгом, уз обавезне беле салвете с леве стране. Близу њих водена патрола Граничне полиције и припадници Ронилачког центра МУП-а Србије који су претходних дана пажљиво проверили руту регате. Времена нису сигурна а додатна опрезност никад није наодмет.
Матица нас гура и према, по мени, најнеобичнијем пловилу на овом нашем рајском путу. Реч је о мајушном, готово дечијем чамцу у коме, држећи преко крила мало пластично весло, седи човек у годинама. Зовемо га да нам се прикључи, да се веже за наш чамац и тако лакше стигне до Рогачице, до краја ове пловидбе. Уз осмех, одмахује веслом и добацује да он има времена, никуд не жури, жели да што дуже буде на Дрини.
Код моста према Скеланима чују се експлозије. Срећом, овога пута, за разлику од не тако давних догађања, реч је о петардама, разнобојним. Ту негде ми се на леђа сручио млаз воде. Окрећем се и видим раздраганог момка како из Дрине црном пластичном кофом извлачи воду и поново је баца према мени. Моји одвраћају истом мером, да ме као одбране. Кажу да је то уобичајена играрија. Смех и добацивање. И скок у воду. Сад ми ништа не могу.
– Е вала сакам ово – добацује једна Македонка из чамца који се везао за нас и додаје да је из Куманова и да је овде већ трећи пут. Охладила ме је кофом воде...
Прави бал на води има, нажалост, и свој крај. Уосталом, као и све што је (пре)лепо. На видику је Рогачица, препуна. Ту су вероватно и страшљивије Пенелопе које чекају своје Одисеје. Следе стисци руку, загрљаји, ајмо још по пиво, размена телефонских бројева... Видимо се догодине...

***

Пуно ко око
Програм овогодишње „Дринске регате” трајао је од 19. до 23, односно до зоре 24. јула. Организатори тврде да је било, укупно, око 120.000 гостију. Било је ту баш добре музике, од концерта „Тропико бенда”, трубача Петра Милићевића, бенда „Џубокс” из Бајине Баште, „Пинкових” звезда до врхунца музичких догађања, концерта Здравка Чолића, те, за крај, „Неверних беба” и „Кербера”.
У међувремену се надметало у припремању рибље чорбе, скакало с моста у Рачи, разгледало и куповало на Сајму сувенира и домаће радиности...